др Јосиф Панчић
Највећи српски природњак у деветнаестом веку, пионир у развитку
биолошких и других природних наука у Србији, Јосиф Панчић је
рођен 5.04.1814. у селу Угрине код Брибира, на обронцима
Велебита, од родитеља Павла
и Маргите. Школовао се у Госпићу, Ријеци
и Загребу, а затим у Пешти где је на Медицинском факултету одбранио
докторску дисертацију из медицинске ботанике (1842). *(дакле са 28
година :)
Службујући као лекар и васпитач у неколико места у тадашњој Аустро-Угарској, Панчић у Бечу сусреће Вука Караџића који му саветује да оде у Србију и тамо настави живот и рад. Он то и чини 1846. године где и остаје до своје смрти, почетком 1888.године.
Јосиф Панчић је у Србији започео рад као лекар практичар, али и поред напорног лекарског позива интензивно се бавио проучавањем природе, посебно биљног света, стварајући драгоцене збирке за научно истраживање и едукацију.
Као научник је био свестрана личност. Осим биљног света Србије и околних земаља, проучавао је и инсекте, мекушце, рибе, водоземце, гмизавце, птице и сисаре. Због општих заслуга и огромног доприноса у стварању наше модерне науке о живој и неживој природи, Панчићу су одата многа признања: 1850. године је изабран за „саопштавајућег“ члана Друштва Србске Словесности, а после претварања тог друштва у Српско учено друштво (1864) постаје председник Одељења за природне науке, да би од 1879. до 1883. године био председник тог друштва. Ово друштво 1887. прераста у Српску краљевску академију са Панчићем као првим председником. Био је и редовни члан Зоолошког-ботаничког друштва у Бечу и дописни члан Царског геолошког друштва у Бечу, Матице српске у Новом Саду... Такође, у 6 мандата руководио је Великом школом у Београду у својству ректора.
На свом првом предавању у Лицеју 1853. Панчић истиче да се „природне науке не могу упознати само предавањима са катедре и радом у кабинету, већ пре свега додиром са објектом у природи“. Са студентима организује многобројне екскурзије при чему су посебно значајне оне по различитим областима Копаоника.
Први је од свих српских природњака схватио и разумео јединство природе, тј. основне концепције биологије развића, еволуције, зоогеографије и екологије.
„Панчић је био велики педагог. Када је говорио о обичним партијама из разних дисциплина које је предавао, изгледало је као и да...оне препариране животиње...и да оне суве биљке...у његовој руци и они хладни минерали и немо камење на рафовима његових кабинета гласно проговарају: Љубите науку и љубите отаџбину!“ (Академик Божидар Ђорђевић). Јосиф Панчић је био врло упоран у раду, систематичан, скроман и нимало користољубив нити сујетан. Волео је своје студенте и често им понављао: „У раду је живот, а вршење послова је дужност“. Овај ретки човек горео је само једном жељом и једном мишљу: да се вине по долинама и горама наше дивне земље, да јој загледа у све тајне кутове, у недра њена и да отуда изнесе на увид свима све благо њено. „Истина, он ће тиме прославити име своје; али он ће тиме, што је можда било на првом месту у овој хармоничној природи, која је некако синтетички оличавала цео наш народ, прославити и земљу нашу.“ (Академик Александар Белић)
Најзначјнија дела су му:
- „Рибе у Србији“ (1860)
- „Јестаственица“ (1864)
- „Птице у Србији по аналитичком реду“
- „Шумско дрвеће и шибље у Србији“ (1871)
- „Флора Кнежевине Србије“ (1874)
- „Флора у околини Београдској“ (1865-1892), 6 издања од којих је последње посмртно
- „Грађа за флору Кнежевине Бугарске“ (1883)
- „Ортоптере у Србији“ (1883)
- „Додатак флори Кнежевине Србије“ (1884)
Током више од четрдесет година рада објавио је као нове за науку 121 врсту, 50 варијетета, 7 форми. Од тога су данас признате 64 врсте међу којим су најпознатије Панчићева оморика (Picea omorica) и српска рамондија (Ramondia serbica) које се убрајају у групу од око 59 ендемских биљних врста Србије.
Јосиф Панчић је умро у Београду 25.02.1888. године. Од 1951. године почива на Копаонику где му је и саграђен маузолеј.